Mora da je ludilo danas preovladalo kada sam odlučila da pokušam recenzirati Finčerovo (David Fincher) remek-delo i uopšte jedan od najbriljantnijih, najcenjenijih i najpopularnijih filmova snimljenih do sada. Ne možete reći (bar nemojte javno!) da niste nikad čuli za ovaj film, jer velika većina ljubitelja kinematografije to smatra bogohuljenjem najgore vrste, u ovom slučaju filmohuljenjem i naravno, po njihovom mišljenju, nemate pojma i niste kompletni kao filmofil dok ne odgledate ovaj ishvaljeni film sjajnog režisera.
Glavni protagonista priče je običan čovek (Edward Norton), tridesetogošnjak nezadovljan uopšteno svojim životom, njegovom jednoličnošću, a u isto vreme ima i problema sa nesanicom. Moram odmah napomenuti da je narator priče neimenovan. On upada u sve veću egzistencijalnu krizu koja ga dovodi do sve većeg raskola u njemu samome. Kako bi se malo olakšao počinje da posećuje mnoga okupljanja zavisnika svih svrsta koja se uglavnom dešavaju uveče, ide na sastanke anonimnih alkoholičara, na okupljanja podrške ljudima obolelim od raka i slično. Na jednom od tih sastanaka sreće Marlu (Helena Bonham Carter), privlačnu ali propalu darkerku, ženu koja nije sposobna za bilo kakvu odluku u životu, sa istim ciljem kao i on. Pošto se prepoznaju, sklapaju dogovor prema kome neće ići na ista okupljanja, a posle nekog vremena postaju i ljubavnici.
U njegov život takođe “ulazi“ i Tajler Darden (Brad Pitt),
opušteni kul biznismen koji pravi sapun i u slobodno vreme se zabavlja
radeći razne neugodnosti u restoranima, pozorištima i sličnim lokacijama
kako bi ljudima zagorčao život. Njih dvojica ubrzo postaju prijatelji, a
nakon što našem antijunaku izgori stan, Darden ga poziva da živi sa
njim u njegovoj skoro, pa ruiniranoj kući dok se ne snađe. Osnivaju i
andergraund organizaciju tzv. „Klub boraca“, gde se dešavaju borbe
između članova. Na samom početku rada kluba Nortonov lik je oduševljen,
fasciniran i oseća se oslobođen tom idejom, ali kako se Klub širi i sve
više ljudi saznaje za njega uviđa da dešavanja u klubu nisu bezazlena,
kao ni članovi od kojih je Darden stvorio pravu armiju opasnih
obožavatelja.
Kao što sam već spomenula film je režirao Dejvid Finčer, moj omiljeni režiser, čovek koji je, između ostalih, režirao i filmove Se7en, Zodiac, Panic Room, Social Network i
mnoge druge. Finčer je jedan kreativni genije koji u svakom filmu ima
odličnu koherentnost sleda događaja, nema praznog hoda i svi njegovi
filmovi su jako zanimljivi i dinamični, nikako ne opada zainteresovanost
gledaoca za dalji tok radnje. U ovom filmu sve je posložio kao najveći
perfekcionista, nema iskakanja iz šina u smislu započetih, a nezavršenih
radnji i dešavanja. Ovde je ukombinovao preplitanje tuča i borbi do
krvi sa sjajno izvedenim i zabavnim crnim humorom i dijalozima o bitnim
životnim temama. Scenario, koji je u najmanju ruku perfektan, je napisao
izvjesni Jim Uhls po
romanu Čaka Palahnjuka, koji je jako pojednostavio radnju i verno je
preneo na platno, samo je kraj delimično izmenjen u odnosu na knjigu.
Definitivno film ne bi bio toliko moćan i
jak da nema dobrog glavnog protagonistu, u ovom slučaju mog omiljenog
glumca – Edvarda Nortona. On se stopio sa likom i tako ga je uverljivo
izneo, da ja ne mogu zamisliti nikog drugog u toj ulozi. Njegov široki
dijapazon odglumljenih različitih karaktera u dosadašnjim filmovima je
impresivan i malo koji glumac može da se pohvali toliko karakterno
različitih likova. Pored njega ne smemo zaboraviti spomenuti Breda Pita u
jednoj od najupečatljivijoj ulozi karijere, harizmatičnog i
egocentričnog psihopate Tajlera Dardena – uverljiv, drzak, bahat,
fatalan. Helena Bonam Karter je jedna od najboljih glumica danas koja se
jako lako transformise u bilo kakav lik koji glumi, tako da je i ovde
odradila odličan posao.
„Fight Club“ nije samo obična socijalna
drama sa elementima crnog humora, nije samo film sa nasilnim scenama
borbe i o muškarcima koji su nezadovoljni u svom životu. To je film o
svima nama, o običnom čoveku i opštoj psihološkoj agoniji raspadanja
koja možda dovoljno dugo izjeda svakog od nas, a da ni sami nismo svesni
toga. Možda je svako od nas stvorio iluzionističku sliku nekog svog
wannabe života, pored one prave koja nije ni blizu stvarnosti. Smisao
života ne bi trebao da bude u današnjem “preživljavanju“ modernog čoveka
ili životarenju, što danas većina nas radi. Poruka filma je da svako od
nas treba da uradi nešto po tom pitanju.
Trgnite se, (nemojte osnovati Klub
Boraca kao u filmu!), promenite nešto u svom životu, mođda na prvi
pogled nešto malo i nebitno, ali što ce vam kasnije možda doneti neku
bitnu stavku u životu koja ce odrediti njegov dalji, bolji tok.
10/10
Nema komentara: